Gidaliel

Pošto sam se danas malo pribrao vrijeme je za post o transfobiji i maltretitanje(bullyingu) iz mog iskustva... Pripremite se za dugi post XD (ispričajte moje retardirano pisanje danas, moj budući dečko mi nije dao spavat cijelu noć)

Transfobne gluposti koje ljudi rade u mom životu... Hmm... Počnimo s onim kad fulaju rod. To me najviše smeta. Zapravo lako za to ak neko slučajno fula tu i tam. ne tražim ni ispriku za to, ali kad me netko uporno oslovljava ko curu(čak i onda kad sam u kafiću il tak negdje i kad konobar i svi koje onak randomly upoznam misle da sam lik jer ba imam fakin steznik i sve).. Kad zamolim da me se oslovljava ko lika a osoba uporno tuvi ženski rod i onda mi kaže da će se možd to popravit kad krenem na hormone i kad počnem ličit na lika. Ili neš tipa da me vidi ko ženu i da će me tak oslovljavati. Ne mogu opisati koliko takve gluposti živciraju. prvo zato što shvatim da se družim s budalama koje vide samo moje fizičko tijelo. što je najveća fora ja kad se skinem izgledam ko lik sa sisama. tak da ne kužim... više te sise ne pripadaju tamo nego neš drugo. blja. no samo pokušajte nekog oslovljavat u rodu u kojem želi. to nije baš tak teško kad se naučite.
što još... ah da... moja bivša... imala je tendenciju kad bi pričao u moškom rodu ispravljati me i govoriti da se ispravim u ženski. primjer:
ja: i onda sam rekao...
ona: rekla
ja:rekao
ona:rekla
ja:rekao
i tako u nedogled. naravno one pizdarije koje mi je govorila tipa da ja njoj lažem i nisam muško(jer nije shvaćala što znači panseksualnost i transrodnost)... i onda kako mi je poslala gomilu ljudi da mi seru. well that was fun. fora mi je to zapravo. nači gomila nepoznatih ljudi, ljudi koji opče nisu znali kakav sam ja... su mi na fejs ili mob ili uživo srali da sam nakaza, da sam poremećen(ne kažem da nisam poremećen ali transrodnost nema veze s tim), da sam pederčina, da sam bolesna osoba(što je bilo istina jer sam imao gripu tad, bio sam jako bolestan), da nikad neću bit muško, da trebam umrijet.... gomila ljudi koji me nisu ni upoznali me napala... osudili su me jer su nešto od nekoga čuli. to otvara novo pitanje: pitanje koliko daleko seže ljudska glupost... uredu je ak si ljut srat po nekom sa svojim frendovima. to je zdravo, oslobađa te bijesa. ali tvoji frendovi bi trebali znat bolje nego da osude nekoga na temelju tog kaj ti sam pizdiš na tu osobu jer ste se neš zakačili. npr ak meni moj frend priča o nekoj curi koja je kao seksualni manijak i koja ga je pokušala silovat i bla bla bla... ok saslušat ću ga i zgražat se ali neću ić njoj srat. i ak je upoznam vjerojatno uopće neću povezat tu novu osobu s tim što je on pričao. ak je ona stvarno takva radije ću to sam otkrit. ak nije well poštujem to što ju on ne voli; sigurno mu se jako zamjerila, ali on mora poštivat to što je meni ona ok.
hmm sljedeća glupost koju dosta ljudi smatra transfobnom je pitanje o tom kak se trans ljudi ševe. mene osobno to ne pogađa jer uvijek ponudim ljudima da dođu samnom u krevet i dožive to. nisam nikad smatrao pitanja o sexu lošima jer well... i ja sam znatiželjan. i ja pitam strejt ljude i gej ljude i sve fakin ljude o tim pizdarijama. uredu je bit znatiželjan jer se tak unaprijeđuješ. al nije ok osuđivat na temelju onog kaj čuješ. meni osobno se gadi to da netko ide gutat spermu ali ko voli nek izvoli. čak me zanima (i vjerojatno ću pitat) kako i zašto ljudi uživaju u tom. ima ljudi koji vole taj okus. mislim isto ko kad ljude ispitujem kako je to pušit cigaretu(nisam nikad pušio ni neću). zanima me kako oni doživljavaju to. ok je valjda bit znatiželjan. naravno ima dosta ljudi koji osuđuju pa kad im opišeš krenu srat po tom... to je onaj dio koji ne treba radit.

idemo sad malo na bullying koji proživljavam cijeli život pa ono malo mog velikog znanja i iskustva... ovo što ću reć sad je zapravo neš jako loše... ali... NIKAD NEMOJTE REĆ RODITELJIMA DA VAS TUKU ILI MALTRETIRAJU U ŠKOLI IL BILO DI. možete probat ali u 90% slučajeva(blago vama ostalim sretnicima) roditelje boli kurac il vam neće vjerovat pa ćete se samo duboko razočarat u fakin svijet i možda postanete suicidalni. radije recite prijateljima ili sestričanama ili ujaku ili nekom ko će vas shvatit ozbiljno. roditelji su gamad u mnogo slučajeva. ja sam maltretiran od osnovne škole.... well od vrtića čak. iako u vrtiću su izopčili i mene i još jednu osobu pa smo se družili i nije bilo tak loše. u osnovnoj je maltretiranje postalo bolesno ali tad sam još bio snažan(još nije bilo bulimije u mom životu) i nije mi bilo teško nekom odvalit glavu ako me napadne. no protiv verbalnog maltretiranja nemreš fizičkom silom. uvijek sam pokušavao bit dobar sa svima ali štreber sam, no... pa nisam bio omiljen. bol koju osjetiš kad nađeš papirić na kojm su se cure dopisivale i srale po tebi. bol kad te učiteljica izopči i kaže ti da nikad nećeš imat prijatelja(ta žena fakat ne zna kolko mi je sjebala žvot s tim)... well boli jako. kasnije kad bacaju smeće na tebe ili te izbjegavaju. to je bila osnovna. jednom su me probali udavit sa štrikom fora, ha? također kad god bi obukao neš.... bilo što novo su mi se smijali. il da si odrežem kosu nekak drugačije samo ismijavanje i smijeh. kad bi si bilo tko drugi tak neš obuko il imao tu frizuru nikom niš. ali na meni je to bilo : "lol gle na kaj ličiš" i dan danas gledam slike i ne mogu dokučit jer fakat se ne ističem. fakat izgledam ko svi ostali... zašto sam im bio na piku? u srednjoj je to preraslo u fizičko nasilje kad su mi palili jaknu, prijetili, tukli, naguravali... u cyber bullying koji je pokrenula moja bivša... i tad sam čak tražio pomoć roditelja i što su oni učinili? ništa. baš ništa. pokazali da ih boli kurac. moja stara obećala je da će otić s raskom o tom pričat, a pričala je o tom kolko ću ja imat iz kemije umjesto o tom kaj me neki lik tuče i kaj mi je zapalio jaknu. well možda da je bullying prestao bi ja imao volje učit i bit 5.0 učenik ko nekad.. ovak sam samo padao. fora je bilo jednom kad sam se skoro potukao s tim likom jer mi je dopizdilo da me se maltretira. profa je bila tam i vidjela je da je on prvi počeo(prije neg je mene napao opsovao je profi mater). ali znate ko je bio kažnjen? ja. i tako sam naučen da se nikad ne treba suprotstavljat i da trebam crknut. i počele su moje suicidalne misli. bio sam sam. fora, ha? naravno kad sam ostario postao sam jako hladan i well... čudan... našao sam neki svoj način za živit s tim. u nekom pointu je nasilje stalo. ali onda se pojavila neka ženska koja mi je tu i tam slala prijeteće smsove(well do prije tjedan dana ih je slala, možda sad prestane, možda ne). naravno kad je od nekog saznala da sam trans počela mi je govorit da nikad neću bit pravo muško što je boljelo iz jednog razloga... ja bi tako želio bit otac al neću moć to bit. ne biloški... ikad. i da... zbog tog se osjećam ko da je bila u pravu. glupo zapravo. i naravno nije me poštedila na dan kad mi je djed umro. onak dođem depresivan sa sprovoda kući i odma me dočeka ona sa slikama mog dečka s drugom. i s još uvreda. bio sam slomljen. jbt umro mi je netko i trebo sam svog fakin dečka uz sebe i trebo sam mir. dobio sam njene predivne poruke. super! bravo! ak se tad nisam ubio nikad neću. valjda sam postao imun na sve to... mislim boljelo je užasno ali ne znam. postao sam čudan. ne znam to opisat. ne znam uopće objasnit kako sam se u tom trenutku nosio s tim. tak da sve vas koje maltretiraju... žao mi je ne znam objasnit kako se nosit s time. well možete se družit samnom. bumo lijepo sjedali na sladoledu svaki dan i bude bilo bolje. heh.


i zadnje o čem ću pričat je nesvjesno maltretiranje koje naši frendovi vrše na nas i mi na njih. nešto što sam naučio u svojih 20 godina života je da nikad, NIKAD ne treba reć niš loše ak se to ne misli. ljudi dost često iz sarkazma i zajebancije jedni druge nazivaju kurvicama, droljicama, pederčinama... ond nadimci tipa debeli, čeverooki... well ima ljudi koje to ne dira, a ima ljudi koji se prave da ih ne dira al ih jako boli. i onda ti ljudi koje bole te stvari, npr ja, odu rigat i prestanu jest i dobiju bulimiju na kraju i sjebani su za jako dugo vremena. riječi su oružje pogotovo ako ste nekom prijatelj i treba oprezno s njima. ako već nekom bliskom želite reć da izgleda za kurac onda to treba reć lijepo i polako.... tipa: "možda ova frizura nije za tebe" ili "ova haljina je nekako čudno skrojena i previše ni naglašava bokove". il tak neš... nije ok rugat se nekom da im frizura izgleda ko kaciga ili da im glava izgleda ko kurac s tom kosom(možda netko želi tak izgledati) ili da izgledaja ko krava u haljini... treba bit oprezan... ono što je izrazito opasno je reć nekom da je debel il pretio iz zajebancije. ima dost cura koje su ko čačkalice i likovi im kažu da su debele. i šta se ponekad desi? one im počnu vjerovat. počnu rigat. postanu anoreksične, a uopće nisu bile debele ikad!
otkrit ću neš o sebi kaj treba bit lekcija svim curama koje žarko žele smršavit. kile nisu bitne. bitnije je da si mjerite obujam tijela. npr ja sam imao 48kg kad sam počeo vježbat. (za nekog ko ima bulimiju to je previše) ono kaj sam skužio da kolko god gubim kile salo se ne miče i izgledam isto. i onda sam počeo vježbat. kile su rasle a jeo sam jednako. obujam tijela mi se smanjio. i sad imam 15kg više. i izgledam mršavije. kako to? mišići su teški, zato kile rastu kad se vježba. obujam tijela se smanji i počnete izgledat super sexy i mršavo. zato cure bacite vagu kroz prozor i vježbajte. vaga je besmislena osim za to kad radite kolače :3 i da... nema smisla da si uskraćujete hranu... samo trebate više vježbat ak više pojedete. ak pojedete dve šnite torte odite na 4 sata u shoping. istrošene kalorije! hehe.


ako netko želi mogu ja naspisat cijeli post o tom kako gubit kile i salo velikom brzinom XD bez riganja i bez nezdravih pizdarija. hehe..
ak netko treba pomoć s bullyingom slobodno mi se javite(imate moj fejs u boxu sa strane). i well ne činite drugima što ne želite da oni čine vama. be nice and have a nice day

Još uvijek nisam raspoložen za izlaganje svoje "apsolutne mudrosti"... Ovaj faks me umorio više nego što sam mislio da bude, ali to je dobro. Barem mi nije dosadno. Kupio sam si novi axe, neki zeleni. Ima mi puno bolji miris nego oni koje likovi najčešće koriste. Možda zato što je novi miris il neš. Ne znam.

Nešto što sam skužio kod ljudi a jako me začudilo je to kaj svi u početku misle da sam veggie. Valjda zato što u menzi vječito jedem rižu ili tijesto, a meso ak ga ima ne pojedem. Radi se o tome što ne volim sve vrste mesa. Svakako sam prijatelj životinja, ali ako moja krvoločna činčila(koja lovi moljce i komarce iako je biljojed) može jesti meso i ubijati onda mogu i ja. Fucking logic. Jedem meso, ali ne puno. Preferiram čokoladu.

Moram priznati da sam tužan. Jako sam tužan. Ima taj jedan mačić... I tako je mali i nikako ne raste i volio bi ga posvojiti i brinuti se o njemu, ali sumnjam da će mi roditelji dopustiti. A moja činčila će ga silovat čim ga vidi pa bolje ne... Tako mi je žao tog mačića, jednostavno sam se povezao s njim kad sam ga vidio i već mjesec dana mislim o njemu. Podsjeća me na mene. Slabiji je od drugih i puno manji. Ima ogromne oči i tolko je sladak da može dobit kaj god poželi. Bojim se da ne ugine ili nešto jer ne raste baš ko ostali... Bio bi tako sretan da ga mogu udomiti. Iako pošto planiram napokon reć roditeljima da sam trans možda i nije najbolje vrijeme za žicat ih da mi dopuste imati mačku. Pošto mi je situacija na faksu koma mislim da nije pametno vrijeme za žicat bilošto.

Ovaj post je totalno random kao i predhodni. Jednostavno sam preumoran da bi pričao o nečem pametnom i povezanom cijelo vrijeme(moram neš pričat razumije se jer bi umro da ne pričam), a čini mi se da je ljudima iz svijeta stvarnosti dojadilo slušat moje random misli.

Više ne nosim steznik. Prevruće je i ne želim se srušiti. I pluća me bole. Dosta mi je boli. I tak ću uskoro morat na plažu izgledajući ko curica... Zašto da se ne privikavam na osjećaj poniženja...

Ljut sam na sebe... Ljudi me zovu na neka trans okupljanja(koja bi mi možda pomogla), a ja svaki put izmislim neku glupu ispriku i ostanem doma. Zašto? Jer sam debil... Well i jer se bojim.. Ne volim ić na nepoznata mjesta di ću možda bit prisiljen komunicirati, a ako već neću morat komunicirat bit će ljudi. Bit će ljudskih bića oko mene! Izbjegavam mjesta s puno ljudi. Dosta mi ih je. Ne osjećam se dobro u svojoj koži i jednostavno se klonim bilokakve pažnje. Bio sam prije par tjedana na okupljanju članova AUT-a(zajednica šarenih na ffzg)... Ja to ne mogu. Grozno! Mislim dragi su ljudi i sve to stoji. I znam puno njih, ali previše ih je i previše je svjetla... I samo se želim sakriti u kut i eventualno komunicirat s dvije-tri osobe oko sebe. Iskreno pomalo se i bojim upoznavat ljude jer moja psiha trenutno nemre podnjet još ružnih komentara(lijepo rečeno). I bojim se da ne nebi autali na krivom mjestu u krivo vrijeme. S obzirom da većina ljudi s kojima se družim ovak po faksu ne zna da sam trans nebi mi bilo zgodno da uleti netko onak randomly i oslovi me ko lika. Našao bi se u centru pažnje kad to nebi želio. Možda sam samo htio učiti logiku s kolegicama i ond umjesto učenja se to pretvori u neš slično policijskom ispitivanju mene i ocjenjuvanju kaj ne štima samnom. Još nisam spreman za reć svima, mislim izlazim sve više, ali neke ljude želim držat dalje sad dok mi je psiha ranjiva. Izgubio sam dosta bliskih ljudi i nije mi svejedno. Boli. Zato izbjegavam apsolutno sve... Kad kažem starcima i ak dobro odreagiraju mislim da će mi to dati samopouzdanja za dalje. Samo se nadam da me oni ond neće forsat da sam odjednom skočim u super muževnu odjeću.. Ja se volim oblačit ko pederčić jer smatram da su gej likovi najsexy stvorenja na planetu zemlji. Uostalom volim odjeću prilagodit svom izgledu a muška odjeća mi ne stoji najbolje jer imam bokove. Izgubit ću ih kad krenem na hormone al do tad, well uživam nosit ove uske roze stavri. Pomalo me čak i iritira kad mi ljudi dođu i seru da hoću li ja uskoro bit spreman oblačit se ko trans lik. Nisam znao da trans likovi imaju specifičan način oblačenja i izgleda... Ljude obično smeta što razjebavam taj striktni odnos između ženstvenog i muževnog. Ne kužim zašto. Ja samo želim biti vesela slobodna osoba koja oblači što hoće i ponaša se kako hoće. Želim da su i drugi jednako slobodni kraj mene i nikad nisam zahtjevao da mi osoba s kojom ću ulazit u vezu bude određenog spola ili izgleda. Je sad sam sebe predstavio tak hepi i slobodnog, a svi znamo da se jako kočim u nekim stvarima. Potrebno je još puno rada na sebi. Volio bi postati dovoljno jak da me ne diraju komentari ljudi.


Ja mogu pojesti nenormalne količine čokolade. Ponekad se zapitam jesam li ja ljudsko biće. Nisam nikad upoznao nekog tko ovolko čokolade može pojest. (i sladoled za desert)

Više ne znam o čem da pišem. Ne znam ni di sam. Spava mi se. Idem doma spavati... Samo... Gdje je doma?

Započeo sam pisanje ovog bloga s nekim plemenitim ciljem: da olakšam ljudima poput mene život i prolaženje kroz ono "neš ne štima samnom". Nisam odustao, ali ovih dana se ne osjećam plemenito. Ne osjećam se voljno pomagati... Ne danas... Moja trenutna okupacija je žderanje čokolade pred kompom i gledanje animea. Kasnije bi trebao otići trčati i vježbati na Jarun. Šteta da mi mišići propadnu zbog lošeg raspoloženja. Ovaj post je jako random, samo bilježim svoje misli iz meni nepoznatih sebičnih razloga. Nedostaje mi kontakt s ljudima... S novim ljudima. Nedostaje mi ljubav i sve vezano za taj uzvišen osjećaj.

Ahhh! Susjedi nešto buše gore... Cijeli dan ruže... Djeca u parku vrište. Sve to pili moje živce. Inače me ne smeta, vrlo sam miran, ali danas ne znam što mi je. Ne mogu jesti. Pokušam pojesti nešto i zlo mi je tako da samo žderem čokoladu... I od nje mi je još više zlo. Ima dana kad sam mazohist. Danas mi se ne piju proteini, danas mi se ne ide van...

Stojim već na 7 različitih chatova 2 sata i nitko mi se nije javio. Ljudi dolaze i odlaze, kad pokušam stupit u kontakt s nekim samo odu... Svi samo traže sex, a ja oču običan razgovor. Dosta mi je ljudi koji me poznaju... Želim imati običan dosadni razgovor s nekim kog ne poznam. Samo ono: bok kako si, kaj ima... And stuff... Želim imati razgovor bez obveza... Anonimni chat o glupostima tipa o hrani i životinjama... Svejedno... Želim upoznati nekog i pričati, upoznati se, otić na kavu s nekim nepoznatim. Nedostaje mi onaj osjećaj uzbuđenja dok otkrivam nečje tajne.

Moglo bi se reći da sam usamljen iako imam 3 dobra prijatelja. Imao sam puno više ljudi oko sebe prije comeing outa. Nisam navikao na to da subote provodim sam doma. Nisam navikao na to da nemam kome govoriti da izgleda prekrasno kao zora nakon noćnog nevremena... Navikao sam svaki tjedan upoznati nekog novog, ali već godinu i pol to nisam učinio. Držim se starih ljudi kojih je sve manje. Ostaju oni najlojalniji jer, činjenica je, da kad me se upozna u cijelosti samo odabranime mogu podnjeti. Trebam nekoga tko će mi biti nov i kome ću ja biti nov... Nekog dovoljno hiperaktivnog da me može pratiti. Dosta mi je onih mrtvih ljudi kaj samo sjede i puše ili piju. Ja bi na sljeme, ja bi u divljinu, ja bi po noći na groblje, ja bi u park.... Ali svi samo žele sjedat i pit. Zašto? Glume da su jako odrasli ili što već... Zašto?

Često mi kažu da ništa neću postići ako nastavim izgledati i ponašati se kao dijete... Istina je da izgledam dest godina mlađe i ljudi obično misle da idem u osnovnu školu, ali zašto je izgled bitan? Istina je da kad odem pokupit svoju malu sestričnu izgledam ko da sam jednako star kao i ona. Nisam previsok, zato i mogu proć za klinca. To je na žalost i razlog zašto me nitko ne doživljava ozbiljno.Možda da sam nenki mačo lik bi me ljudi poslušali i htjeli bi samnom u zološki vrt. Možda i nebi... Kažu da sam nevino dijete. Zar je to loše? Pa samo vidim da je svijet više od alkohola, cigareta i sexa... Samo znam uživati u prirodi i zabaviti se s glupostima....

Ali trenutno ništa nije bitno. Trenutno samo želim pričati s nekim novim o glupostima. Želim nekog novog s nekim novim manama s kojima će me maltretirati.

Tužno je biti okružen ljudima, a osjećati se usamljeno. Ja nisam cool(što znači da ne pijem, ne pušim, ne drogiram se i neću poševit prvo što mi dođe pod ruku).. Ja sam samo zaigrani klinac koji oče speć tortu i natjecat se ko može brže pojest to s ustima. Ja sam netko tko želi sjesti i gledati crtiće ili se utrkivati s autićima na baterije.

Kažu da ne smijem. Kažu da bi trebao razmišljat o završavanju faksa i o tom da se oženim... O djeci.. Žele me ugurati u taj svoj sustav nesretnih ljudi koji žive isti jebeni ciklus iz generacije u generaciju. Ni sami ne znaju zašto žive niti u čemu uživaju. Zato su tako frustrirani i ljubomorni na djecu.

Ispričavam se na ovom random postu. Pošto nitko ne želi pričati samnom onda ovdje pričam sam sa sobom. Pa zašto i ne? To dosta ljudi na blogu radi.

Mislio sam pisati post o transfobiji pošto sam doživio dosta gadan napad danas, well nije bio tako strašan ali uz sve gluposti koje mi ljudi rade da me povrijede definitivno je to bila kap koja je prelila čašu... Ali danas sam odlučio dramiti o nečem drugom, o nečem totalno normalnom o čem svi teenageri drame.... Ja jesam obični klinac na kraju krajeva.... I odlučio sam upotrijebit veća slova i obojat tekst u neku drugu boju jer sam prečorav za onu blještavu bjelinu na crnoj pozadini. (ako netko radi dizajne pliz help...)

Well pokušat ću bez puno drame, ali well... To sam ja... Kažu da sam gori od wertera(iz one lektire)... I jako me glava boli pa... well.. nvm...

Imao sam sve što jedan lik može poželjeti... Well imao sam sve što ja mogu poželjeti, a želio sam samo jedno: voljeti i biti voljen. Znate one sretne trenutke kad vas žena ne mora ni tjerat da kuhate već to učinite sami i ona se divi kak ste sexy kad kuhate... I jede tu groznu hranu koju skuhate... Znate one sretne trenutke kad samo zaspite pored nje ili kad je isprepipate cijelu i ne pomislite ništa seksualno... Mislite samo o tome koliko se želite spojiti s njenom dušom... E pa imao sam te trenutke... Imao... Znate ono kad kleknete pred nju i jedva je zaprosite jer znate da je presavršena za vas? Bio sam ondje...

A znate li onda onu bol koja uslijedi kad gledate kako se sve raspada? Nadam se da ne poznajete tu bol. Nikom ne želim tu bol. Vjerojatno smo oboje krivi... Prirodno je valjda da ću na kraju ipak okriviti samo sebe... Da... Ja sam kriv... Toliko dugo je bila tu da sam jednostavno to prihvatio kao činjenicu. Jednostavno sam je počeo doživljavat kao nešto što nikad ne mogu izgubiti... Kao stvar... Nešto sebično i mračno iskvarilo je moju ljubav ili je potisnulo, zasjenilo... Ne znam što se desilo... Arogantan kakav jesam naravno da sam negirao da se sve raspada. I kad je odlučila da ćemo biti samo prijatelji prihvatio sam. Valjda sam u sebi shvaćao da ne zaslužujem takvu divnu osobu uz sebe... Činila je i ona greške nemojte krivo shvatiti, ali njoj sam uvijek mogao sve oprostiti, sebi ne. Želio sam njen osmjeh, a bila je sretnija kad sam joj glumio brata i prijatelja. Bila je sretnija kad sam se pravio da mi se sviđaju druge(i drugi). Tada bi se najljepše smješila... I nikada mi to nije bilo jasno... Jer kad je ona dovela njega... Moj svijet se urušio.

Ja nisam bio poput nje i nisam se mogao smješiti. Vjerojatno joj je i dopizdilo gledat me stalno takvog jadnog pa je jasno pokazala da me želi daleko. Trebalo mi je skoro mjesec dana da shvatim da je nema više. Skoro mjesec dana jer sam i dalje bahato mislio da je ona neizbrisiva konstanta u mom životu. I više je nema uopće. Da tad nisam bio toliko bahat mogao sam je lako vratiti. Ali sada je gotovo.. Ne mogu reći da je više želim nazad... Za njeno dobro je da sam daleko kad me već odgurnula... Znam da donosim patnju čim stupim u nečji život. Unosim probleme i nemir pogotovo od kad sam odlučio krenut s tranzicijom. Nevjerojatno je kako sam nedavno upoznao jednu predivnu osobu koja radi istu jebenu grešku ko ja... Zato valjda i pišem ovo. (a možda ovo pišem jer cijeli dan gledam neki srceparajući anime).. Imao sam šansu i spušio sam je... Moja krivnja neće nestati i ne želim da se ikada itko osjeća ovako. Ovo nije osjećaj za ljude. Ovo je toliko oduran osjećaj da ga nebi poželio ni onom liku koji me pokušao silovati(a njega stvarno ne volim). Prošlo je već jako dugo vremena... Nebi trebao još uvijek dramiti. Nije da sam bio neiskusan previše, ili jesam? Da, neiskusan sa vlastitim osjećajima... I glup... Zagrlio sam ju jedamput premalo... Odgurivao je kad me grlila... Prestao joj kuhati ručak... Zaboravljao joj reći da je volim... Sve dok nije bilo prekasno...

Ali naučio sam svoju lekciju... Sada stalno grlim ljude i svima dajem pažnju. Nije mi više bitno da sam glavni u društvu. Bitnije je da su svi uključeni u njega. Od sada uvijek govorim kako se osjećam i što me muči... Razmišljam o ljudima i o svojim postupcima pokušavajući sljedeći dan izazvati više osmjeha. To je zapravo jedino što mogu činiti u nadi da ću barem vratiti njeno prijateljstvo. Nikada je neću prestati voljeti to je sigurno iako možda s vremenom, ako pobijedim strah, uspijem u svojoj duši stvoriti potpuno novo srce za nekog novog.... Ništa naglo, jer neki nagli potezi su me samo još više sjebali.. (Takva je moja nagla debilna priroda XD heh...)

Sumnjam da će osoba koja treba izvuć iz ovog lekciju ovo pročitati.. Well ko kaže da toj osobi već uživo nisam održao lekciju o tome koliko je važno brinuti se o nekome... Jer ljudi mogu otić... I smrt ih može uzeti... Naše vrijeme je limitirano. Jesu li pornići, igrice, nogomet, sex i škola/posao zbilja bitniji od osoba oko nas?

I sad pitam Vas, jeste li Vi danas rekli osobi koju volite da je volite? Jeste li je zagrlili? Jeste li poklonili smješak prijateljima?

Nisam učio fiziku i nikada je nisam shvatio te sam je zamrzio. Kasnije mi je bilo lakše nastaviti je mrzii nego pokušati naučiti i shvatiti.


Odlučio sam napraviti ovaj blog jer well... Nisam našao ništa slično, a trebalo bi postojati. Da je postjalo dok sam ja bio klinac bilo bi mi lakše. Mislim postoji na engleskom, ali šta ti vrijedi engleski kad bi za neke stvari dobro došle stvari na tvom materinjem jeziku, kojeg tvoji roditelji bolje razumiju. U ovom postu neću ništa previše pametovat i filozofirat jer ono uvod je and stuff... Želim predstaviti sebe, svoja pravila i filozofiju te reći o čemu bi želio pisati. Poznavat ćete me pod imenom Gidaliel (osim ako me netko želi dodat na fejs; javite mi se u komentare i ostavite mi link za svoj profil pa ću vas naći). Studiram filozofiju i to mi je malo iskvarilo stil pisanja(zvučim sam sebi preozbiljno, trudit ću se olabavit to malo). Da vidimo, što još trebam reći... E da! Ne trudim se pisati nešto previše gramatički točno i većinom sve pišem malim slovom, ne zato jer nekog ne poštujem već zato što, pogotovo ak pišem prek moba post, mi je komplicirano svako malo stiskat ono za velko slovo. I lijen sam... Jako. O meni još morate znati da sam trans(ftm- muško u ženskom tijelu ako vam je tako lakše shvatiti). Vezano za to ću i pisati. Fokusirat ću se na neke općenite stvari i dodati svoja iskustva. Napominjem da nisu svi trans ljudi isti. Pisat ću ja i o životu, al pošto imamo tako malo trans stvari na našem jeziku well, a treba netko pisati i o tome. Snimit ću se kasnije, kad krenem na hormone, i za youtube i stavit engleske titlove tak da mogu nastavit pričat na ovom jeziku kojeg naše ne tako brojno stanovništvo najbolje razumije. Al ofc oču da me i trans ekipa iz ostatka svijeta kuži zato će bit titlovi. Prije nego što krenem s uvodom želim još reći i zamoliti par stari. Molio bi vas da ako ste homofobi ili transfobi ili vas općenito nešto muči za cijelu stvar, well, nemojte ovo čitat. Samo lijepo šutke odite. Nemojte pisat ružne komentare, ima ljudi koje će ti komentari zaboljeti. Vezano za to ako netko i napiše tako nešto očekujte da ćete biti ignorirani. Dosta ljudi ne zna što je sve transfobno pa griješe(i kuži se kad netko namjerno vrijeđa a kad netko slučajno kaže neš ružno) no s vremenom ću objasniti pa ono... Well just be nice, okay? E da, ja se jako furam na Isusa, nači ono pokušavam bit ultra nice, voljet svakoga, širit ljubav... Inače nisam neki vjernik, al da, pokušavam bit najbolji što mogu. Tako bi trebali svi, valjda... I da, ako imate kakvih pitanja slobodno mi ih postavite, odgovorit ću na njih u sljedećem postu. Također ako želite da o nečemu pišem slobodno recite. Ako netko radi dizajne ili avatare, pliz mi se javite hitno trebam nešto što će bolje pasati uz temu. e da, kak se stavljaju linkovi? ako netko zna pliz napišite mi u komentare. hmm... Volim sličice tako da očekujte puno slika po mom blogu koje možda neće imati veze s vezom.


Pa počnimo s ovim malim uvodom.
Kako bi razumjeli pojam trans moramo napraviti razliku između spola i roda. Spol se odnosi na biološke karakteristike spolnog/reproduktivnog sistema i njegovog potencijala. Kao takav spol uključuje četiri segmenta: kromosome, gonade(spolne žlijezde), hormone i spolne organe. Spol može biti muški(46xy, testisi, viši nivo testosterona, penis), ženski(46xx, jajnici, viši nivo estrogena, klitoris +vidljiv vaginalni kanal) i interspolni( 45xo, 47xxy, 45x/46xx, 46xy/47, (ne)razvijene, neprisutne, zakržljale gonade, različit balans hormona, vanjski spolni organi mogu varirati u veličini, biti prosječne veličine ili biti neprisutni). Rodni identiteti podrazumijevaju vlastitu rodnu samokoncepciju i ne znači samo binarni koncept muškoga i ženskoga. Ili mojim riječima(jer ovo je izvučeno iz knjiga): spol je ono šta si fizički, a rod je ono šta si psihički.

Baš sad gledam ima to dosta dobro objašnjeno na wikipediji sve. lijepo u google upišete transrodnost wikipedija i klik. I eto. Manje definicija koje ću ja morati pisati. Bolje da se pozabavim osobnim iskustvima i mislima, zar ne?

Kako i kada sam ja skužio da sam trans i cijela ta priča.... (po mom mišljenju zanimljiviji uvod nego da vam tuvim pojmove koje i tak možete nać na googlu. Možda ih kasnije stavim sa strane u box)

Iako ću se u kasnijim postovima bacit u detalje svakog božjeg djela svog života ovako općenito: rođen sam u ženskom tijelu. Oduvijek sam se osjećao čudno. Nešto nije štimalo. Znao sam da sam muško, ali kako su me cijelo djetinjstvo forsali na ženstvenost i to da sam curica, well... Mislio sam i bojao se da ako učinim išta muško da ću razočarati obitelj... E da, ni jedno dijete ne želi razočarati mamu i tatu. I onda sam većinu vremena samo to potiskivao. Čak sam mislio da nešto nije uredu samnom jer nisam ko ostatak curica. U osnovnoj školi kad mama nebi gledala i kad je nebi bilo sam si znao nagurati kosu u šiltericu i glumit dečka. I svi su vjerovali da sam dečko i ja sam se osjećao sretno, slobodno, kao da sam u miru sa sobom. No onda kad bi se mama pojavila bi brže-bolje raspustio kosu i trudio se zadovoljiti ju. I grozno mi je bilo kad mi je govorila stvari tipa da hodam ko muško da tak nesmem hodat, da se moram naučit nježnosti i sl. Istina ona je to jako lijepo i manipulativno govorila, ali nisam ni ja bio glup. Kad te netko na isti jebeni način manipulira cijeli život možeš ubrzo shvatit kakve ti ružne stvari zapravo govori i to počne boljet. Da, boljelo je što nisam mogao biti to što je ona htjela. Forisirao sam sam sebe na neke barbike i ovo i ono, ali nije išlo pa sam se prebacio na konje i životinje što je poprilično unisex. No igračke nisu one koje definiraju spol pa pustimo to. Ono što dosta trans klinaca proživljava u svojoj glavi kad se pubertet približi je ovo: kad sam naučio što je mjesečnica i to ja sam čvrsto vjerovao da kad tipa odem na pregled, na sistematski da će me cijepit s nečim i pretvorit u ženu, a ja to ne želim biti. Također sam shizofreno vjerovao da će mi možda netko uvalit neš u sok ili da će me zli ljudi doći po noći cijepiti i pretvorit me u curu. Nisam želio biti cura jer to nisam bio. Uvijek sam na sebe gledao ko lika i vjerovao da će mi kurac narast s vremenom. Kad sam na kraju ušao u pubertet i kad je svo to veselje oko rasta grudi i sl započelo well... Bol koju sam osjećao i sram... Užasan sram. Mrzio sam sve što se dešavalo. Dok su djevojčice veselo skakutale sa sisama ja sam satima zurio u zrcalo i osjećao se jadno. Ali to sam tajio. Nikad nikome nisam ništa rekao. S dvanaest godina sam počeo razmišljati i o samoubojstvu o kojem razmišljam i danas. Nisam nikada ništa pokušao(jer sam koliko god depresivan jošuvijek psihićki zdrav). Počeo sam fantazirati o tom da sam muško i pisati knjige u prvom licu gdje sam bio lik. Išao sam na chatove po netu i pretstavljao se ko lik, pisao blogove (obično sam imao po dva ili tri i od tog je jedan bio u ženskom, a drugi u muškom rodu). Tako sam slučajno slomio mnoga srca djevojčica koje su se zaljubljivale u te muške osobe koje sam na kraju bio ja. Nisam želio nikoga povrijediti, stvarno nisam, tražio sam svoj neki izlaz, a one su well... Našle su se na putu, zaljubile se u mene, shvatile da nisam fizički muško i ostale povrijeđene. Još me i dan danas mrze... U stvarnom životu sam postao sve odsutniji umom i jednostavno sam žderao puno i postao pravo malo krme od djeteta. Godinu dana prije srednje škole sam se valjda pomirio s time svime i također sam imao par tragičnih slučajeva doma tako da sam jednostavno izgubio apetit i odlučio umrijeti. Smršavio sam preko 20kg u dva i pol mjeseca. Kasnije se to razvilo u neki blaži oblik bulimije. No pustimo to. Tada sam bio poprilično mršav i kad sam došao u srednju školu, nez zaš ali želio sam da me ljudi dožive ko lika. Oblačio sam se jako ženstveno, ali nez, jednostavno sam toliko želio biti lik. Znao sam da sam lik, ali su me svi gledali ko curu i morao sam glumiti curu. Takva je bila moja logika u tim godinama. S druge strane vjerovao sam da neš ne štima samnom i da ne smijem na taj način razmišljati. Borba u meni rezultirala je time da sam se povukao iz društva... A nije ni maltretiranje iz osnovne pomoglo u mom društevnom razvitku... Kak sam počeo nositi crno ubrzo nakon upisa u srednju postao sam meta nasilja. Sve to je ostavilo duboke ožiljke. Pisao sam svoju knjigu i dalje, također sam nastavljao pisati dnevnike u kojima sam stalno spominja promjenu spola. Negdje u drugom srednje upoznao sam nekoliko gej ljudi koji su me uvjerili da je sve to faza i da će proći. Želio sam im vjerovati jer me bol već toliko izmučila da sam se jedva držao. No kako ta faza, koja je trajala od kad znam za sebe, nije prolazila opet sam počeo pisati blogove, ali ovaj puta samo kao lik. Pisao sam svoje priče koje su kroz metafore objašnjavale koliko boli ja proživljavam i moju nadu da će biti bolje. I opet sam po putu slomio par srca. Ovaj puta sam uočio da se te cure zaljubljuju u mene i vrlo jednostavno sam bio ili vrlo hladan ili nešto, one koje su ipak bile uporne su čule i to da sam fizički žensko... Bilo je fer da im kažem prije nego se to pretvori u neku veliku ljubav. Naravno uvijek bi se pokrivao nekim srceparajućim pričicama. Zašto? Još početkom ove školske godine nisam mogao prihvatiti sebe kao trans osobu. I onda bi se skrivao iza romantičnih i fantastičnih priča o prošlim životima, palim anđelima i sl... Ja vjerujem u reinkarnaciju tako da zapravo nikad nisam lagao i izmišljao gluposti, ali sam izbjegavao sadašnju stvarnost. Tek negdje po završetku najavljenog smaka svijeta sam si priznao da sam trans. Ko prvo nisam ni znao prije šta je trans. Ja sam mislio da su trans ljudi frikovi i slično, no kad sam bolje proučio taj pojam i pogledao na youtubu par videa shvatio sam da su to normalni ljudi. Da nisu nekakvi psihopatski klaunovi kak ih se često prikazivalo u na tv-u. Kad sam shvatio što sam, trebalo mi je dugo vremena da dođem do ovog što sam sad: sigurna osoba koja se više ne boji. Cijeli život sam patio i čak slučajno proširio patnju i na druge. Koliko tog se nije moralo desiti samo da sam imao znanje o tome što se dešava. Mogao se spriječiti i moj neželjeni pubertet. Ovih dana se mučim s comeing outom. Planiram reći rodieljima da sam trans i tražiti da odu samnom psihići i sve to... Želim njihovu potporu i pa... Valjda me neće izbaciti, stvarnonemam kud, mislim mogu dečku ili bivšoj ali ne želim biti teret nekome, i svako dijete(pa čak i ono punoljetno) treba roditelje. Hitno trebam počet s hormonima i svime jer ovo mučenje, koje mi je već prije udaralo na psihu, mi sve jače udara na nju i sve mi se teže boriti sa suicidalnim mislima i boli koju u meni izaziva to kad me se naziva ženskom osobom i kad mi se u tom rodu obraća. Ima još mnogo toga za ispričati, ali stao bi tu jer well... Uvodi su obično kraći.



Pusa <3